Moja Vojvodina

Sećanja na Vojvodinu

U želji da pobegnem iz nametnute svakodnevice, u romantičnu prošlost moje Vojvodine, koja mi svakim danom sve više nedostaje, gledam ovu našu sadašnjost i pitam se – kuda ide ovaj svet?

A onda se setm kako je Crnjanski napisao: “ s vremena na vreme preliva melanholija severnih glečera“ – što mi se dopalo i stalno o tome razmišljam jer ne mogu da razumem i prepoznam ovaj grad u kome živim.

Gledajući sad na taj svet u kom sam žurila da odrastem, sada mi izgleda kao nečiji tuđi san – A sad ne znam šta bi sve dala da opet budem dete i vratim se u prošlost.

Kada sam đačke raspuste provodila na prašnjavim vojvođanskim sokacima, igrala se sa drugarima, od kojih su mnogi pobegli u inostranstvo, na naš nekadašnji crveni pasoš zbog kog smo svi bili ponosni.

Tad nisu postojali kompjuteri, internet, selfi, pametni telefoni… Odrasla sam uz Poletarac, Neven, Politikin zabavnik, Na slovo – na slovo…itd. Držali smo se nekih pravila, starijima ustupali mesto u autobusu i vodili računa o tome „šta će komšija reći“.

Nostalgija za mnogim stvarima – kako se živelo, šta se vozilo od automobila, gde se putovalo, koja muzika se slušala…radne akcije, mir, sloboda, sreća – nekadašnje bratsto i jedinstvo.

Sećam se da se slavio “ 1 maj“ – „29 novembar“ Praznici su se poštovali Božić ,Uskrs -čuvala se tradicija…sad se pitam gde je to nestalo? Zašto sam odrasla?

Gledam danas nema više sloge, ljubavi, tišine koja mi fali. Svoje prisustvo na javnom mestu se nije pokazivalo bukom, a na trotoaru se nije odmeravala snaga već se pravilo mesto onome ko je dolazio u susret.

Oprostićete mi nadam se sa svojom pričom otišla sam u daleku prošlost, a verujem da će mnogi prepoznati sve ovo što sam pisala i da će me razumeti. Vraćam se na priču o mojoj Vojvodini.

Nedeljom se išlo kod babe i dede na selo. U kuće sa visokim odžacima gde su rode pravile svoja gnezda; sa velikim dvorištem i čardakom a u njemu hlad je pravio stari dud.

To su bile kuće od zemlje sa dugačkim gonkom u kojima se, za svečano postavljenim astalom, i u tišini, služilo rinflajš i štrudle sa makom…i ostale đakonije…

Volim pesmu Đorđa Balaševića “ Al se nekad dobro jelo“

Taman smo bili gladni kada se začu:
„Sido! Večeru, bog te vid’o!“

Odjedared – astal šaren, sos paradajz, krompir baren,
suve šnicle, ko promincle, kara-batak svakom.
Na podvarku ćurka, zna se. Gdi je ćurka, tu je prase.
Onda torte, razne sorte i rezanci s makom.
Ej, kad se samo setim, al’ se nekad dobro jelo, baš!

Ovo je moje sećanje i poštovanje na legendarnog našeg pevača

Ova pesma je tačno opisala sve ono što sam ja htela da napišem o hrani, običajima, ljudima i životu u Vojvodini .Osim ove pesme kad god me obuzmu sećanja pročitam ili pogledam film: Pop Ćira i pop Spira .

Sećanja i prošlost ne mogu da vratim,ali uvek ću ih držati u srcu.

No votes yet.
Please wait...
Kategorije: Blog Vojvodina

Još nema komentara, ostavi prvi!

Оставите одговор

Napomena: Komentari na veb lokaciji odražavaju stavove autora, a ne nužno stavove ovog veb portala. Članovi se mole da se uzdrže od uvreda, psovki i vulgarnih izraza. Zadržavam pravo da izbrišem bilo koji komentar bez obaveštenja ili objašnjenja.

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su potpisana sa *

*
*